U fokusu - Srbija

Menja se Zakon o privatizaciji

Ako je suditi po dosadašnjoj praksi,čini se da je počasni, međutim treba sačekati da se ovaj dokument usvoji u skupštini. Njegovim usvajanjem u toj trci, bar prema trenutnom stanju, bilo bi 46 preduzeća koja su u postupku privatizacije.

Ukoliko bi se i ovaj, kao i mnogi prethodni rokovi prekoračili, sprovela bi se prinudna likvidacija, a Ministarstvo privrede bi u roku od 30 dana bilo u obavezi da ih izbriše iz registra privrednih subjekata.

- Imovina brisanog društva postaje imovina Republike Srbije u srazmeri sa učešćem društvenog kapitala u kapitalu društva. Nakon brisanja društva iz registra privrednih subjekata, Republika Srbija može odgovarati za obaveze brisanog društva samo do visine vrednosti primljene imovine- navodi se u predloženim rešenjima.

U obrazloženju predloženih izmena navodi se da je Zakonom o privatizaciji, koji je donet 2015. godine, propisano da ovaj proces vezan za društveni kapital mora da se završi najkasnije do 31. decembra iste godine.Taj rok nije ispoštovan, jer, kako se navodi, to nije bilo moguće za sva preduzeća.

- Razlozi zbog kojih to nije bilo moguće je taj što istek roka za privatizaciju nije dovoljan osnov da se pokrene stečaj ukoliko uz navedeno nisu ispunjeni i stečajni razlozi koje propisuje Zakon o stečaju - navodi se u obrazloženju.

Saga o srpskoj privatizaciji se nastavlja

Iz Agencije za licenciranje stečajnih upravnika za “Blic Biznis” su odgovorili koliko je firmi u stečajnom postupku.

- Trenutno je u toku 1.472 aktivna stečajna postupaka, od čega u nadležnosti Agencije za licenciranje stečajnih upravnika - Centar za stečaj 418. U skladu sa Zakonom o stečaju, lica u stečajnom postupku se angažuju na osnovu rešenja nadležnog privrednog suda - kažu iz ALUS-a.

Broj firmi koje su u stečajnom postupku nije mali što nagoveštava da se saga o srpskoj privatizaciji nastavlja. Da li će se najzad završiti 2027. godine neizvesno je. Ono što je izvesno to je da je započela još davne 1998. godine i da su se sve vlade zaklinjale da će se u njihovom mandatu završiti, a one još traju.

Zato treba biti obazriv i prema novom roku tim pre što su se u Srbiji pored njih, menjali i modeli privatizacije. Najpre je Savezna vlada Ante Markovića 1989. godine pokrenula talas privatizacije i to kroz dokapitalizaciju, da bi nakon početka ratova i sankcija, Srbija donela Zakon o uslovima i postupku pretvaranja društvene svojine u druge oblike, baziran na radničkom akcionarstvu, odnosno neobaveznoj privatizaciji iz koje su bili izostavljeni sektori, poput energetike, rudarstva, medija.

Šest godina kasnije, 1997, Srbija dobija Zakon o svojinskoj transformaciji, opet na dobrovoljnoj osnovi, koji ponovo nije bio dovoljan da pokrene masovniji talas privatizacije. Posle smene Miloševića, vlast je usvojila novi Zakon o privatizaciji 2001. godine, koji je raskrstio sa neobaveznošću pa je prodaja društvenih preduzeća postala obavezna. Na tenderima ili aukcijama kupcima se nudilo 70 odsto kapitala, dok 30 odsto odlazilo zaposlenima i bivšim zaposlenima.

Nakon toga, usvojene su izmene Zakona o privatizaciji kojima je 31. decembar 2008. godine utvrđen kao rok za okončanje ovog procesa. Sa dolaskom na vlast, SNS uvodi svoja pravila i rokove pa definiše da se ovaj proces završi do kraja 2014. godine, da bi ga naknadno izmenila za godinu dana. Taj zakon doneo je izmene i kada je reč o subjektima i modelima, pa se tako mogu privatizovati preduzeća, privredna društva i druga pravna lica, uključujući i javna preduzeća.

Skoro 50 firmi čeka novog vlasnika

Sve u svemu, svaka vlast je stalno najavljivala da će se za njeno vreme prelazak preduzeća iz društvenih i državnih u privatne ruke konačno zaokružiti. To se nije desilo još uvek. Da je to tako pokazuju podaci sa sajta Ministarstva privrede, u čijoj ingerenciji je poslednjih godina prodaja preostalih državnih preduzeća, pošto je čuvena Agencija za privatizaciju u međuvremenu ukinuta. Prema njihovoj evidenciji je trenutno 46 preduzeća u postupku privatizacije.

Interesantno je da je ove godine broj kompanija u kojima ne može da se pokrene postupak privatizacije gotovo deset puta veći nego onih koje će možda dobiti nove vlasnike. Među ovim drugima, Ministarstvo privrede je samo za četiri navelo da je moguća objava javnog poziva u 2025. godini.

U toj grupi su Progres i Jugoinspekt iz Beograda, Toza Marković iz Kikinde i JAT-Apartmani Kopaonik iz Raške, dok je još u toku procedura prikupljanja pisama o zainteresovanosti za učestvovanje u postupku privatizacije Lastre iz Lazarevca, kao i prodaja državnog kapitala u beogradskom PIM-u, Prehrani iz Sombora i RTV Kragujevac.

Na tom spisku se ne nalazi “Lasta”, gde su u toku aktivnosti na Unapred pripremljenom planu reorganizacije (UPPR). Zbog UPPR nije moguće objavljivanje javnog poziva i za privatizaciju YUMCA i Simpa, Politike AD, Energetike iz Kragujevca i Trajala Korporacije, kao i Tigra iz Pirota i FAMa Hemofluida iz Kruševca.

Ako se vratimo unazad, za poslednjih dvadesetak godina u Srbiji je, najčešće, putem tendera ili aukcije, prodato više od 3.000 firmi, dok je trećina ugovora sa novim kupcima raskinuta. Preduzeća su tako prodavana, pa vraćana pod okrilje države, a javnost je nakon ovog prilično traljavog i često sumnjivog procesa, privatizaciju u Srbiji označavala kao neuspelu i pljačkašku. Razloge treba tražiti u aferama na koje je posebno ukazivao Savet za borbu protiv korupcije, velikom broju raskinutih ugovora zbog neispunjavanja obaveza koje su kupci preuzeli na sebe, obezvređivanju preduzeća koja su se kupovala ne zbog proizvodnje već zbog atraktivne imovine, odnosno zemljišta, prevelikog broja otpuštenih radnika.

Drugim rečima, privatizacija u Srbiji, ako se izuzmu početne godine, koje jesu donele afere, ali i nekoliko uspešnih prodaja preduzeća, nije ostavila previše traga ni na privredni rast, a ni na državni budžet. Novac koji se slio u državnu kasu prodajom društvene, a kasnije državne imovine trošen je uglavnom na plate i penzije i na rasipanje preko raznih nacionalnih investicionih planova, dok su efekti po sama preduzeća i zaposlenost u Srbiji bili isuviše skromni. Pred kraj ovog procesa koji je otpočeo pre više od dve decenije, ostali su neistraženi slučajevi korupcije i nezavršeni procesi privatizacije.

Inače, prema dostupnoj statistici najviše preduzeća prodato je 2003. i 2007. godine, da bi nakon toga, a pogotovo otpočinjanjem ekonomske krize, proces znatno usporio. Ni poslednjih godina nije ubrzan, pa je primera radi prošle godine od planiranih 15, trećina našla novog vlasnika.

Inače, iz Ministarstva privrede nismo dobili odgovore o broju privatizovanih preduzeća i zaposlenih u njima kao i koliko ih je u UPPR-u, što nije prvi put da “Blic Biznis” ostane bez informacija, pa smo neke podatke koristili sa sajta ovog ministarstva.